Кула Железник

Кула Железник

Координате-   N: 4809528    E: 570207

         Кула Железник још једна је туристичка атракција миљковачког краја. Представља остатак средњовековног града из друге половине 14. века из времена  кнеза Лазара Хребељановића. У историјским изворима се помиње тек у 19. веку као Железник. Код локалног становништва се једноставно користи назив Миљковачка кула мада га аустријски путописац Феликс Каниц спомиње као „Железна варта”. Налази се северозападно од узвишења Градиште, на кречњачко-бигреном узвишењуна  и то на 2 km од Миљковца на самом излазу Топоничке реке из њеног кањонског дела, поред пута Миљковац – Церје. Очувани су делимично остаци западног зида у првобитној висини као и делови северног и источног зида. Стратешки значај утврђења је био велики јер се налазило на додиру Сврљишке и Нишке котлине. Од 1986. године остаци утврђења су под заштитом државе. Делило је заједничку судбину са Градиштем о чему постоји и народна легенда о прелажењу из једног утврђења у друго преко „разапетог платна”.

Недалеко од Ниша, код села Миљковац, 14 км североисточно од града, смештен је локалитет са развалинама старог утврђења које се назива Железник. Њега под овим називом помиње и чувени аустријски истраживач, историчар и етнолог Феликс Kаниц који га назива “Железна врата”. Према Kаницу, који је тадашњу српско-турску границу прешао код моравског села Kатун, где се налазила гранична пропусна постаја, да би затим кренуо вероватно алтернативним правцем тадашњег цариградског друма и онда долином Топоничке реке стигао до овог локалитета, ту се, како он каже, догодила “једна буна раје против Турака”. На жалост, изгледа да Kаниц није био претерано заинтересован да направи опис или скицу овог утврђења па немамо даљих података о тадашњем евентуалном његовом стању или изгледу.  Само утврђење налази се на десној страни Топоничке реке и надноси се над њом и путем, тако да у потпуности доминира овим пределом. Kоја је била права намена овог утврђења, како је оно изгледало и када је изграђено? У изворима имамо само оскудне податке о овом локалитету и то тек у каснијим периодима. Сматра се, наиме, да је оно настало другој половини XIV века а да га је изградио непознати властелин под влашћу кнеза Лазара како би га сврстао у један од делова одбрамбеног ланца од напада Турака на ове просторе. Оно што, међутим, интригира то је могућност да је утврђење било подигнуто на темељима неке друге грађевине из ранијих периода као што је то, рецимо, римски кастел или једно од рановизантијских утврђења којих је било доста на овим просторима. Није искључена, али ни доступна доказивању теза да се ту налазио један од кастела који су према тадашњем савременику Прокопију изграђена под Јустинијаном I (527-565) односно у периоду експанзије тадашњег Византијског царства. Наиме, Преокопије из Цезареје, који је иначе био саветник на двору византијског цара Велизара па чак учествовао у војним походима, написао је, између осталог, дело под именом “Де Афиицис” – “О Грађевинама”, где описује Јустинијанову

обнову царства. Што се Ниша и његове околине тиче, Прокопије даје листу од 32 кастела који су изграђени или обновљени за време Јустинијана I.

Многи од њих нису идентификовани из разлога што Прокопије не даје ближа обавештења по којима би могла да се изврши идентификација али и због тога што многа нису преживела до данашњих дана да би могла бити истражена. Међутим, оно што указује на могуће везе са тим периодом је свакако други локалитет на овом простору. На узвишеној заравни преко пута утврђења Железник на левој обали Топоничке реке, а на локалитету познатом као Градиште, налазе се остаци рановизантијског утврђења. У унутрашњости бедема пронађени су остаци полукружне апсиде цркве у чију је стену уклесан степенасти испуст за седишта епископа – “синтронос”.  Испред се налазила мермерна олтарна преграда о чему сведоче затечени фрагменти парапетних плоча, трагови боје на малтеру говоре нам да је црква била фрескописана. Да ли је Железник био у време Византије кула која је штитила пут и евентулну цркву на Градишту? Одговор на ово питање треба тражити у чињеници да је Ниш у Византијском царству заузимао важну позицију као религијско средиште па је тако на његовом подручју ницало више верских објеката. Kао пример можемо да узмемо оне које су опстале, као што је рецимо Латинска црква код Горњег Матејевца или рановизантијска црква код Орљана, колико је још таквих објеката било на територији Ниша можемо само да претпоставимо, ако знамо да је Ниш према збирци о чудесима Димитрија Солунског срушен после 615. а пре 618. године од стране словенско-аварских племена када је вероватно страдао већи број грађевина на овом простору. У ширем окружењу налазило се још неколико утврђених градова који су, по свему судећи, били међусобно повезани комуникацијама у средњем веку. То су Бован код Алексинца, Соколац или Соко-град код Сокобање и Сврљиг код данашњег Сврљига. Врло је вероватно да је Железник био контролна тачка на путу према Сврљигу који је у средњем веку био, заједно са подграђем, развијено утврђено место. О евентуалном подграђу немамо, као уосталом и за само утврђење, довољно података ни извора али није искључено његово постојање а у каснијем периоду Миљковац и Железник помињу се као два различита насељена места тако да је могуће да се подграђе касније спојило са селом а да је назив топоним Железник остао да се подразумева само за остатке утврђења које је било чврста контролно одбрамбена тачка на овом подручју па из тога и сам назив. Оно што знамо о изгледу утврђења тиче се периода једне од Нишких буна које су покретали мештани села околине  Ниша средином у првој половини и средином XVIII века. У једној од буна која је избила 1835 год. а коју су покренули мештани села Велепоље, Паљина, Миљковац, Церје, Kаменица, Доњи и Горњи Матејевац и многа друга, устаници су користили кулу утврђења Железник и терен око клисуре како би се одупрли Турској војсци. За утврђење се каже да је кула била висока пет спратова, а да је дебљина зидова утврђења око један метар, основа утврђења била је четвороугаона, невеликих димензија. То би значило да је могућа висина куле била око 10 метара. Пошто је њихов отпор уз велике губитке био сломљен, део побуњеника успео је да се каналом који је водио од куле у дубину клисуре извуче и побегне преко обронака Kалафата и тако избегне турску одмазду. То нам опет говори да је утврђење било добро и строго наменски конструисано пружајући браниоцима могућност повлачења у случају да нападачи освоје утврђење.

 

Од данашњег утврђења остали су само делови северног и источног зида. Зидови су прављени од блокова камена средње величине повезаних неком врстом малтера и ломљеног камена. На остацима зидова виде се удубљења где су биле смештене греде за ојачавање истих што је била типична техника градње фортификација за период касног средњег века када се техника градитељства посебно развила. На локалитету нису никада вршена археолошка истраживања која би могла помоћи да се дају одговори на нека од питања везана за живот овог објекта и око њега. У близини утврђења у правцу североистока налази се средњевековна манастирска црква Св. Никола која је сигурно била у вези са њим а у минеју из 1509. год. који је овде написан, манастир се помиње под именом Железник. Манастир се помиње и у каснијим Турским пописима али утврђење не, тако да не знамо да ли је било коришћено у неку сврху. Године 1578. манастир и цео овај крај припадају имању Санџак-бега а ни манастир ни утврђење не помињу се касније све до пред само ослобођење од Турака односно до горе наведеног периода Нишких буна.Чињеница је да ће многе тајне у вези са овим локалитетом бити заувек скривене али је потребно и то да се овакви објекти споменици и сведоци историје овог краја морају сачувати и истраживати са више ентузијазма и жеље да се открије што већи део историјског наслеђа. (Текст преузет као власништво аутора господина Владана Стојиљковића)